Da­ma, go­spo­din, go­spo­đi­ca, go­spo­đa – ri­je­či ko­je sva­ko­dnev­no ko­ri­sti­mo, upu­ću­je­mo jed­ni dru­gi­ma u me­đu­sob­nom obra­ća­nju i op­ho­đe­nju. Re­klo bi se da smo se svi ukr­ca­li u brod go­spod­stva, za­ne­se­ni go­spo­dlu­kom bez­bri­žno tro­ši­mo go­spod­sko vri­je­me.
Vri­je­me ne spre­ča­va i ne ogra­ni­ča­va, mno­gi su se­bi uba­ci­li u ko­lo­te­či­nu go­spod­skog pi­jan­stva ko­je je su­prot­sta­vlje­no ele­men­tar­nim ljud­skim vri­jed­no­sti­ma: kul­tu­ri, eti­ci, hu­ma­no­sti, ple­me­ni­to­sti...
Opi­je­ni su hi­po­kri­zi­jom i me­ga­lo­ma­ni­jom. Ta­kvog go­spo­dlu­ka ovaj tekst će bi­ti po­šte­đen.
Ri­jet­ko se za­pi­ta­mo: ko­jim oso­ba­ma, s pu­nim pra­vom, pri­pa­da­ju i do­li­ku­ju „zva­nja” go­spo­din, da­ma? U ve­li­koj su za­blu­di svi oni ko­ji sma­tra­ju da su no­vac, ma­te­ri­jal­no bo­gat­stvo i ugla­đe­nost je­di­na mje­ri­la go­spod­stva.
Pra­voj go­spo­di pri­pa­da­ju ljud­ska bi­ća ko­ja u na­či­nu ži­vlje­nja, u svim fa­za­ma ži­vo­ta, ople­me­nju­ju se­be, ljud­sku po­pu­la­ci­ju, pro­stor i vri­je­me; uz­di­žu dru­štvo na vi­so­či­ju ska­lu očo­vje­če­nja, oplo­đa­va­ju sve one vri­jed­no­sti ko­je su i osno­va i po­tka li­je­pom, mir­nom, stva­ra­lač­kom i slo­bod­nom ži­vo­tu pro­la­zni­ka ovo­ze­malj­skog svi­je­ta. Ova­kve oso­bi­ne svo­j­stve­ne su oso­ba­ma sa du­bo­ko usa­đe­nom svi­je­šću, ko­ji­ma je naj­ve­ća imo­vi­na – čast, a sa­vjest – glas Bož­ji; ko­ri­sni­ci su po­zi­tiv­nih ci­vi­li­za­cij­skih do­stig­nu­ća.
Da bi čo­vjek uisti­nu bio go­spo­din, nje­go­va lič­nost mo­ra sa­dr­ža­ti: lju­bav pre­ma ži­vo­tu, um i ra­zum na vi­so­koj lje­stvi­ci, mi­sao sa­dr­žaj­nu, is­tan­ča­na osje­ća­nja, rav­no­te­žu uma i do­bro­te. Go­spo­din je ško­la ži­vo­ta, on je čo­vjek ko­ji ži­vi u du­ša­ma bu­du­ćeg na­ra­šta­ja. Od­li­ke pra­ve go­spo­de: po­zi­tiv­na ener­gi­ja, ozbilj­nost, od­go­vor­nost, tač­nost, ko­rekt­nost, do­sled­nost, moć per­ma­nent­nog stva­ra­la­štva; iz­bje­ga­va­ju da se na­đu na mar­gi­na­ma dru­štve­nih zbi­va­nja; ne svo­de tu­đe no­vo­lje i ne­sre­će sa­mo na is­ka­zi­va­nju sa­ža­lje­nja već ih pri­hva­ta­ju go­to­vo kao svo­je, do­ži­vlja­va­ju ih ta­ko što su sprem­ni, od sr­ca, da po­mog­nu; ima­ju spo­sob­nost za sa­rad­nju i kom­pro­mi­se u ci­lju po­sti­za­nja ljud­ske sre­će i bla­go­sta­nja.
Ova­kva go­spo­da su dra­gu­lji u ljud­skom ko­lu, svo­jim po­na­ša­njem i dje­lo­va­njem do­pri­no­se da se klup­ko mr­žnje, se­bič­lu­ka, po­hle­pe i pr­ko­sa, kod oso­ba ko­je ih po­sje­du­ju, od­mo­ta­va, da gu­bi sna­gu, ka­ko bi se mr­žnja i bez­o­sje­ćaj­nost ubla­ža­va­le, pa sa­mim tim se pro­bu­di­la i naj­ma­nja iskra ljud­sko­sti ko­ja bi se ras­pi­ri­va­la.
To­li­ko je mno­go, pre­vi­še, pa­ko­sti, zlo­be, mr­žnje i na­si­lja na ovom svi­je­tu da mu je po­treb­na hit­na, sve­o­bu­hvat­na, pri­mje­re­na te­ra­pi­ja u kon­ti­nu­it­e­tu. Ko­li­ko je čo­vjek um­no na­pre­do­vao u raz­vo­ju na­u­ke, teh­ni­ke i teh­no­lo­gi­je, to­li­ko je, su­no­vra­tom mo­ra­la i is­pra­znom du­šom, na­za­do­vao; ten­den­ci­ja je da taj jaz po­sta­je sve du­blji. Lju­bav i po­vje­re­nje su li­je­ko­vi tom na­go­mi­la­nom zlu. Lju­bav po­bje­đu­je i u naj­te­žim tre­nu­ci­ma. Ona uti­re put do­sto­jan­stvu, ple­me­ni­to­sti, čo­vječ­no­sti. Istin­ska go­spo­da su po­is­to­vi­je­će­na sa lju­ba­vlju. U nji­ma ca­ri­je lju­bav, lju­bav ko­ja do­ti­če lju­de, vri­je­me i pro­stor – du­hov­no na­pa­ja i hra­ni. Čo­vjek bez du­hov­no­sti je zar­đao, gr­če­vi­to se bra­ni da ne do­spi­je na ot­pad. I ni­je ču­do da ta­kvim oso­ba­ma ne­vje­ro­vat­nom br­zi­nom ra­stu ape­ti­ti za ma­te­ri­jal­nim bo­ga­će­njem – ni­kad da se za­do­vo­lje. Čo­vjek bez lju­ba­vi ne li­či na go­spo­di­na, to je in­di­vi­dua ko­ja ima na­go­ne sa­mo za oba­vlja­nje fi­zi­o­lo­ških i tje­le­snih po­tre­ba, va­žno je da je nje­gov že­lu­dac pun, ni­je ga bri­ga ko­li­ko je ko sit ili gla­dan, a sva­koj oso­bi že­lu­dac že­li nor­mal­no funk­ci­o­ni­sa­nje.
Sa­dr­žaj go­spod­stva u kul­tu­ro­lo­škom smi­slu: pro­sve­će­nost i du­hov­nost, sa­vr­še­ni­ji vid vla­da­nja so­bom, raz­vi­je­ni­ji od­nos pre­ma po­je­din­cu, dru­štvu, pri­ro­di i oko­li­ni za­sno­va­nom na li­je­pom po­na­ša­nju ko­je se te­me­lji na či­sto­ti po­ro­dič­nog vas­pi­ta­nja. Ge­ni su va­žan pred­u­slov za go­spod­sku na­rav, ko­ri­je­ni iz du­bi­na dje­lu­ju na men­tal­ni i fi­zič­ki sklop lju­di. Bog je stvo­rio go­spo­du od pro­bir­lji­vog, čvr­stog i po­sto­ja­nog ma­te­ri­ja­la. Pra­va go­spo­da – ogle­da­lo ži­vo­ta.
Pra­va da­ma svo­jim li­cem osvi­je­tli pro­sto­ri­ju, u nje­nim bi­strim, svi­je­tlim oči­ma ma­ni­fe­stu­je se me­ko­ća du­še, pu­no­ća do­bro­te, to­pli­na sr­ca; nje­no li­ce, ri­je­či, hod, sva nje­na po­ja­va odr­ža­va go­spod­ski od­nos, čo­vječ­no ko­ra­ča­nje i po­na­ša­nje; iz ple­me­ni­te da­me iz­vi­re i zra­či spon­ta­na ot­me­nost u dr­ža­nju i raz­go­vo­ru, bez opo­re je gor­do­sti i sa­mo­lju­bi­vog po­no­sa; po­gled njen po­mi­lu­je kao bla­gi da­šak vje­tra, po­gled ko­ji pro­svje­tlju­je i uli­va po­vje­re­nje; ri­je­či su joj raz­i­gra­ne, tre­pe­re, iz njih stru­ji ra­dost prot­ka­na me­lem­nim mi­sli­ma ko­je se ci­je­de na usna­ma; kao što luč plam­ti u tmu­ši ta­ko i nje­no li­ce bli­sta i plam­ti, na nje­mu se oči­ta­va is­ka­zi­va­nje že­lje i sprem­no­sti da po­ma­že lju­di­ma, pod­sti­če čo­vje­ka da u se­bi pro­na­la­zi čo­vje­ka ko­ji će i se­bi i dru­gi­ma pru­ži­ti sre­ću; iz nje­ne lju­ba­vi te­ku ve­dri­na i bla­gost, lju­bav nje­na na­dah­nju­je, ople­me­nju­je, ne­is­crp­no je vre­lo vo­lje, naj­moć­ni­ja je, naj­ot­por­ni­ja. Pra­va da­ma je in­spi­ra­ci­ja, po­kre­tač­ka sna­ga, po­ro­dič­ni stub.
Ži­vot bez istin­ske lju­ba­vi je pra­zan, ta­ko­re­ći, ni­šta­van. Lju­bav se vred­nu­je, iz­gra­đu­je se u naj­ši­rem smi­slu sa ubje­đe­njem da je pra­va lju­bav sa­mo ona ko­ja ople­me­nju­je sve če­ga se do­tak­ne. Uni­ver­zal­na mje­ra u lju­ba­vi je maj­ka. Ni­je do­bro ako se u lju­ba­vi pri­sut­ne ja­ka strast i op­se­si­ja. Ma­njak ili vi­šak lju­ba­vi i po­što­va­nja od­vo­de u eme­o­ci­o­nal­ne pro­ble­me na­pad­ne i is­kom­plek­si­ra­ne pri­ro­de.
Su­sre­ti i raz­go­vo­ri sa go­spo­dom dje­lu­ju okre­plju­ju­će. Go­spo­din ili da­ma, sve­jed­no, ra­du­ju se sre­ći dru­gih kao i svo­joj; u nji­ma je usa­đe­no osje­ća­nje da su du­žni po­ma­ga­ti one ko­ji­ma je po­moć po­treb­na, svo­jim pri­mje­ri­ma pod­sti­ču bo­ga­te sa manj­kom osje­ća­nja, da odri­je­še ke­su. Po­mo­ći dru­go­me zna­či uze­ti ili ote­ti od se­be. Su­šti­na je okri­je­pi­ti dru­go­ga, ra­do­va­ti se nje­go­vom bo­ljit­ku. Cilj go­spod­stve­nog ži­vo­ta je čist, dje­lo­tvo­ran, pun do­bro­čin­stva. Osta­vi­ti po­tom­stvu u na­sled­stvo go­spod­ski trag ži­vlje­nja pred­sta­vlja bla­go ne­pro­la­znog, lan­ča­nog ka­rak­te­ra. Vr­li­na je sa­ču­va­ti di­je­te u se­bi, ra­zu­mje­ti mla­de, ro­di­telj­ski im upu­ći­va­ti ri­je­či ohra­bre­nja i uz­le­ta.
Lju­bo­mo­ra i za­vid­nost ne pri­pa­da­ju go­spod­skom ko­dek­su. Go­spo­da se di­vi sva­ko­me ko je ple­me­nit i spo­so­ban, po­dr­ža­va sve ča­sna lju­de ko­ji stva­ra­ju; po­štu­ju raz­li­či­to­sti po bi­lo ko­jim osno­va­ma; di­je­le ljud­sku po­pu­la­ci­ju na lju­de i one ko­ji to ni­je­su.
Ško­la ži­vo­ta je ja­ča od sva­ke dru­ge ško­le. Go­spo­de ima i me­đu oni­ma ko­ji ne­ma­ju di­plo­mu i ma­šnu, go­spo­de ima i u gra­du i na se­lu, u svim obla­sti­ma ra­da i stva­ra­la­štva, kod svih pro­fe­si­ja i za­ni­ma­nja.
Po­zna­te lič­no­sti, umo­vi svjet­skog gla­sa, tvr­de da se čo­vjek ne mo­že enorm­no obo­ga­ti­ti od po­šte­nog ra­da. Iz­u­ze­ci po­sto­je me­đu ge­ni­jal­nim na­uč­ni­ci­ma, umjet­ni­ci­ma, spor­ti­sti­ma. Na sre­ću ljud­skog ro­da, oni su uglav­nom do­bro­tvo­ri i hu­ma­ni­sti. Nji­hov stva­ra­la­či­ki po­ten­ci­jal ko­ri­ste čak i oni ko­ji iz nje­ga cr­pe ne­za­ra­đe­ni lič­ni pro­fit.
Sva­ko ljud­sko bi­će ima u se­bi troj­stvo ko­je tre­ba da bu­de je­din­stvo. To je je­din­stvo uma, sr­ca i vo­lje. Čo­vjek je u su­ko­bu sa sa­mim so­bom sve dok ovo tra­je ne po­sta­ne jed­no. Kad ni­jed­no od ovo tro­je ni­je u pot­či­nje­nom ili nad­re­đe­nom po­lo­ža­ju, kad ni­jed­no ne vla­da ni­ti ro­bu­je, ta­da je čo­vjek is­pu­njen mi­rom, str­plje­njem i do­bro­čin­stvom; to je, upra­vo, pri­sut­no sa­mo kod pra­ve go­spo­de.
Čo­vjek bez slo­bo­de i ni­je čo­vjek. Što vi­še pra­ve go­spo­de – vi­še je istin­ske slo­bo­de.Če­do­mir Ob­ra­do­vić